Sve o osiguranju Magazin za život sa manje rizika

Grupa Croatia Osiguranje koja u Srbiji posluje preko Milenijum osiguranja, u prvom kvartalu 2019. godine ostvarila je konsolidovanu dobit posle oporezivanja u iznosu od 92,7 miliona kuna.

Ukupna zaračunata bruto premija iznosila je 1.033 miliona kuna što je smanjenje od 5,6 odsto u odnosu na isti period prošle godine. Učešće premije neživotnih osiguranja iznosi 842,9 miliona kuna što je za 3,1 odsto više nego prošle godine, a bruto premija životnog osiguranja zabeležila je smanjenje od 31,1 odsto I iznosila je 191,1 milion kuna, saopštila je ova Grupacija.

Austrijska Vienna Insurance Group je završila proces preuzimanja kompanije Merkur osiguranje Sarajevo, čija je centrala u Gracu. Kupovinom 6000 deonica na Sarajevkoj berzi, u vrednosti 25.425.780 KM (oko 13 miliona evra) zaokružen je proces najavljen krajem prošle godine, objavio je portal www.biznisinfo.ba .

Merkur osiguranje je u Sarajevu počelo sa radom 2003. godine. U 2016. godini kompanija je imala bruto premiju od oko 14 miliona evra, i držala je 4,4 odsto tržišta BiH, odnosno 21 odsto tržišta životnog osiguranja.

VIG već posluje u BiH preko svoje Wiener Osiguranja, čije je sedište u Banjaluci.

Ovo je druga velika akvizicija na tržištu, nakon što je Bosna-Sunce osiguranje krajem prošle godine kupilo Zovko osiguranje za devet miliona KM.

BSO je pripojio Zovko i tako je nastalo Adriatic osiguranje. S druge strane, kako je ranije najavljeno, Merkur će nastaviti poslovati kao poseban brend unutar VIG-a, piše Biznisinfo.

Kad jednom budeš rešavao gde ćeš da živiš,

Ako ti se živi u Australiji, idi slobodno.

Ako bi u Kanadu – možeš naravno.

U nekom zabačenom grčkom selu da život provedeš, ako si tamo ko svoj na svom.

(Ne moraš jedino u Ojmjakon u sibirskoj tundri, kažu da je ladno mnogo)

A ako ti se ostaje ovde – ostani, šta fali.

Uostalom, svako naše Tamo nekome je Ovde.

I Ovde je nekom odnekud Tamo, i možda sanja da ode. U stvari da dođe.

Kad jednom budeš rešavao čime ćeš da se baviš,

Ako bi da budeš pilot, vidi nebo koliko je.

Ako bi da budeš lekar, vidi koliko ljudi…

A ako poželiš da budeš ulični svirač – vidi kolika je džada…

Ako ti kažu „nisi uspešan“, proveri da li ti je koža taman. Uspeh se meri prema svojoj koži.

Ako ti kažu „mogao bi da budeš srećniji…“, pogledaj u ogledalo. Sreća se meri veličinom sopstvenog osmeha.

Ne proveravaj u novčaniku. A naročito u tuđem.

A kako ćeš da znaš gde bi i šta bi?

Pitaj stomačić.

Možda bi on voleo da gleda slučajne prolaznike uživo.

Možda bi mu leglo da mu sam kuvaš pileću čorbicu.

Možda bi mirniji bio ako kisneš po kiši i znojiš se po vrućini.

Možda i ne bi. Al poslušaj ga.

Mnogi „znaju“ šta je „najbolje“ za tebe.

Vole te, pa zato…

Brani se.

Ako ne budeš mogao da se odbraniš sam,

Zovi da ih skenjamo zajedno.

Upade prekjuče u moj kabinet, baš oko dvaes do dvanaest, srećom pa nisam zakazao nikakve „konsultacije“, četvrtkom obično odmaram. Prvo su mi u oči upale elegantne bordo štikle, retko mi takve svraćaju. Odmerila me, pitala može li da sedne, neprimetno odgurnula pepeljaru, rekla „ne bih kafu, hvala“, i onda mi isto tako elegantno sručila sve u lice.

Želela sam, kaže, da ti kažem ono što me tišti već nekoliko meseci. Ništa, kaže, ne želim s tobom, samo bih da meni bude lakše. Čini mi se, kaže, da se u startu nismo baš dobro razumeli: ispravi me ako grešim, ti si prvi počeo a ja bila uzdržana i preko mere. Čak i nisam bila u onoj životnoj fazi tipičnoj za žene mog statusa i mojih godina – da mi je potreban neko za samopotvrđivanje, da još vredim i da sam poželjna. Niti su me fascinirale teme o kojima si pričao – nesvakidašnje i objašnjene sa potpuno drugačijeg gledišta. Na to što si „zgodan profesor“ uglavnom se lepe tvoje studentkinje, prerasla sam to još pre dvadesetak godina. Ali sam uočila kod tebe nešto posebno – boju glasa i način na koji mi se obraćaš: kao da se poznajemo decenijama, i kao da je sve to što govoriš, najprirodnije moguće, namenjeno baš meni; kao da me zoveš da uđem u tvoj zaštićeni svet, u kojem prepoznajem sebe…

Eto, da sam juče umro pojma ne bih imao da me neko gleda na taj način. Obično se zalepe na crne obrve što sam povukao na ćaleta, i zelene oči na kevu. Umem, doduše, da raskopčam dugme više na košulji, šta ću kad imam godišnju kartu za teretanu, što da se krijem… A umem i da pokrenem teme o postanku sveta, kao da sam lično prisustvovao, obično im duša zatreperi koliko sam pametan.

Valjda sam zato, kaže, zbog tog glasa, i pristala da dođem ovde, potiskujući pretpostavku da mogu da budem „jedna od“ – zaboga, starija sam od njih, a ni ispit ne polažem kod tebe. A na kraju… samo zato što ne volim dramu, nonšalantno i sa osmehom sam uspela da se izvučem iz scenografije petparačkog filma u koji si me u sekundi ubacio – kanabe sa par nehajno nabacanih fascikli, vinjak, dve okrnjene kristalne čaše, i izanđali jastuk koji si izvukao iz ormara sa knjigama. Iako si mi na vratima poslao poljubac, nisi uspeo da sakriješ na licu da si ljut.

Pa sam došla da ti kažem da se, posle ovoliko vremena, više ne osećam loše, i da bi bilo sasvim u redu da i ti prestaneš da se duriš. I da možemo ponekad da se vidimo i popijemo kafu, kao da ničeg nije bilo.

Znaš kako me je dirnula? Ustao sam, zagrlio je i rekao: „Nisam ljut. Izvini… nisam znao.“

I ako veruješ, još ne znam. Dva dana o tome mislim, izludeće me sasvim. Ma nije mi što ne mogu da se setim nje, nego… one bordo štikle u visini mojih očiju, sigurno bih zapamtio?!