lela

Zove me onomad drugarica iz jednog grada, kaže, treba joj pomoć – njenog muža opasno boli koleno, a lekari su mu rekli da sumnjaju na „nešto“ u šta se oni ne razumeju, i da bi najbolje bilo da ode kod tog-i-tog lekara u Beogradu. Taj, kaže, radi na Banjici ali tamo ne može da se dođe bez uputa, a oni ne mogu da im daju uput iz tog-i-tog razloga, pa nek vide da se snađu nekako.

Najlakše bi im, kaže, bilo da ga nađu u nekoj privatnoj ordinaciji, i to… Pa joj palo na pamet da pita mene da li ga možda poznajem, i kako da ga nađu, pošto sam ja „poznata padavičarka“ – pala sam jednom pešice pod auto, jednom sam se skršila s motora pod auto, jednom sam se skrkendala niz stepenice (srećom na dnu nije bilo auta) pa sam „sigurno doktorirala te koske i to“.