U prošloj godini u čitavom regionu na tržištu osiguranja bile su aktuelne polise životnog osiguranja sa jednokratnim uplatama premija, i sa garantovanom, ili bar “očekivanom” dobiti po isteku perioda osiguranja. To je, prema mišljenju pojedinih stručnjaka, doprinelo rastu premije životnih osiguranja, uprkos padu bruto domaćeg proizvoda. Postavlja se, međutim, pitanje koliko je ovakav način prikupljanja premije održiv, i da li “očekivana dobit” može da predstavlja opasnost po osiguravajuće društvo u budućnosti, pa time i po uloge osiguravača
Lela Saković
Posmatrajući rast životnog osiguranja u prošloj godini gotovo u čitavom regionu, stiče se utisak da u većini država cvetaju ruže: u Makedoniji je rast životnog osiguranja bio 21,78 odsto, u Crnoj Gori 15,44 odsto, u Bosni i Hercegovini 14,75 odsto, u Srbiji 13,8 odsto, i u Hrvatskoj nešto manje – 3,9 odsto. Životno osiguranje se obično koristi kao pokazatelj nivoa razvijenosti osiguravajućeg tržišta, pa su i brojke koje pokazuju učešće životnog osiguranja u ukupnoj premiji u prošloj godini bile prilično zadovoljavajuće. Međutim, ako se to uporedi sa bruto domaćim proizvodom čiji je procenat rasta manji od rasta životnog osiguranja i do šest puta u nekom zemljama, ili je čak bio i negativan, dolazi se do pitanja kako je do ovog raskoraka došlo.
O ovoj temi se razgovaralo i na ovogodišnjem Savetovanju osiguravača i reosiguravača SORS u Sarajevu, a kao jedan od mogućih odgovora izneta je činjenica da su upravo u 2014. godini bile prilično aktuelne polise životnog osiguranja sa jednokratnim uplatama. Radi se o polisama mešovitog životnog osiguranja (osiguravajuće pokriće za slučaj smrti i za slučaj doživljenja) na pet, sedam, deset godina gde je ukupnu premiju potrebno uplatiti odjednom, sa posebnom povoljnošću koju osiguranik dobija, a to je veća dobit po isteku ugovorenog perioda nego što bi bila da je polisa “obična”. Tako korist imaju i osiguravači i osiguranici – ovi prvi jer prikupe veću premiju odjednom, a drugi jer će na ovaj način dobiti više nego da su novac ostavili u banci, a za sve to vreme imaju još i osiguravajuće pokriće. To je verovatno i bio razlog jednom delu građana da se sa štednje u bankama preorijentišu na “štednju” kroz polisu životnog osiguranja, utoliko pre što su i bankarske kamate manje nego ranije pa time i manje privlačne.
Prvo pitanje bilo bi, kakva je budućnost polise životnog osiguranja sa jednokratnim uplatama i garantovanom, odnosno očekivanom dobiti? Da li to što su neke kompanije njihovom prodajom u prvoj godini postigle uspeh, znači da i u narednom periodu mogu da očekuju rast prodaje, ili je njihov domet ipak ograničen, makar na onaj iznos kolike su rezerve koje po Zakonu moraju da imaju kako bi se pokrila potraživanja?
Da li su ulozi bezbedni
Osiguravači kažu da gotovo sve osiguravajuće kuće imaju polise sa jednokratnom uplatom kao deo standardne ponude životnog osiguranja, i da za taj proizvod nije predviđena nikakva dodatna rezervacija, jer su garantovane stope identične onima koje se koriste za ostale proizvode osiguranja života. Ipak, atraktivnost ovih proizvoda je značajno manja u odnosu na proizvode sa garantovanom dobiti. S obzirom na to da je NBS donela odluku o tehničkim rezervama kojom je predviđena dorezervacija za proizvode sa garantovanom dobiti, pa čak i sa očekivanom dobiti, moglo bi se očekivati da se broj prodatih polisa sa garantovanomdobiti u narednom period smanji u odnosu na prethodnih par godina.
Novac prikupljen na ovaj način, očigledno, ima poseban tretman kad je reč o načinu ulaganja i odabiru instrumenata u koje bi se ulagalo – jer u suprotnom dobit ne bi mogla da se garantuje, naročito ako se ima u vidu “plitkost” domaćeg finansijskog tržišta na koje se brojni investitori već godinama žale. S druge strane, moglo bi se postaviti i pitanje, koliko je uopšte moguće predvideti dobit koja se može garantovati za, recimo, deset godina, i koliko su u Srbiji stabilni prinosi od ulaganja da bi se na njih računalo.
“Za obezbeđenje dobiti koja je garantovana, osiguravajuća društva su koristila sredstva koja su plasirana u državne hartije od vrednosti i depozite kod banaka. Ovakvi plasmani obezbeđivali su garantovanu kamatnu stopu na duži period, a dužina trajanja ovakvih polisa osiguranja života usklađena je sa trajanjem depozita. Upravo zbog toga, prodaja polisa sa garantovanom dobiti traje po pravilu kratak vremenski period i limitirana je visinom depozita”, kaže Dragan Filipović, direktor Sektora za osiguranje lica u Wiener Stӓdtische osiguranju.
“Osim toga, propisima koje je donela NBS predviđeno je da se matematička rezerva uvećava za deo koji je garantovan, zato što ukupnu, nespornu obavezu osiguravača predstavlja osigurana suma i garantovana dobit. Na taj način su obezbeđena i rezervisana sredstva kojima se garantuje isplata buduće preuzete obaveze, čime su osiguranici dodatno zaštićeni”, kaže Filipović.
Stručnjaci smatraju da se novac prikupljen jednokratnim uplatama može u celosti do roka dospeća plasirati po godišnjoj kamatnoj stopi koja je jednaka referentnoj kamatnoj stopi, i da zbir po godinama mora biti veći od garantovane stope koju nude osiguranicima. „Primera radi, ako je referentna kamatna stopa Evropske banke pet odsto na godišnjem nivou, u periodu od pet godina osiguravači bi plasiranjem sredstava po tom iznosu mogli da ostvare zaradu veću od 25 odsto. Garantovana dobit koju obećavaju treba da bude manja od tog iznosa“, kaže Dr Vladimir Njegomir sa Fakulteta za pravne i poslovne studije u Novom Sadu..
Od dodaje da je, time što je Zakon dao mogućnost da se formiraju dodatne rezerve za očekivane buduće obaveze, usklađena imovina sa obavezama, pa takvi rizici mogu da se pokriju.
“Veliki prasak” Nissan Mutual Life
Krajem prošlog veka, tačnije 1997. godine u Japanu je došlo do sloma velike osiguravajuće kompanije Nissan Life Insurance: ministarstvo finansija proglasilo je bankrot u kompaniji koja je postojala 88 godina i imala imovinu vrednu 25 milijardi dolara, jer nije uspela da se izbori sa obećanim garantovanim stopama prinosa. Ova kompanija prodavala je individualno rentno osiguranje sa garantovanim fiksnim stopama prinosa od 4,5 odsto i više, a počela je sredinom 80-tih godina kada je japanska ekonomija doživljavala veliku ekspanziju, i kada su banke obećavale kamatu od pet odsto, ali je nisu garantovale. Krajem 80-tih jen je počeo da pada u odnosu na druge valute, početkom 90-tih Japan je ušao u recesiju, berza i nekretnine pali su za 60 do 80 odsto, a kamatne stope su se našle na najnižem istorijskom nivou. Nissan kao devetnaesta po veličini osiguravajuća kompanija u Japanu nije uspeo da savlada raskorak između obaveza i prinosa po osnovu investicija, pa je tako postaoo poznat kao prva osiguravajuća kompanija koja se bavila životnim osiguranjem a koja je bankrotirala, od Drugog svetskog rata naovamo.
“Problem sa ovom kompanijom bio je dvostruk: najpre, prodavali su rentno osiguranje koje se po pravilu ugovara sa periodom odloženosti, nakon čega sledi period isplate – doživotno ili ograničen period. Ako se rente isplaćuju osiguraniku obračunate sa garantovanom kamatnom stopom od 4,5 odsto ili više, jasno je da je osiguravač preuzeo veliku obavezu. Drugi je problem to što je ova kompanija značajna sredstva ulagala u nekretnine, pa je pad vrednosti nekretnina uticao na njeno poslovanje. Upravo zbog takvih negativnih iskustava, neka osiguravajuća društva formiraju tarife bez garantovane kamatne stope, pri čemu se osigurane sume uvećavaju za dobit koja je u ovom slučaju veća nego kod klasičnih tarifa sa garantovanim kamatnim stopama, čime se osiguraniku kompenzuje niža garantovana osigurana suma”, kaže Dragan Filipović iz Wiener Stadtische osiguranja.
