Prema prvim procenama sa kojima su izašli zvaničnici, šteta od oluja samo u Beogradu je veća od 75 miliona dinara, a ukupna vrednost šteta u Srbiji tek će se saznati kad se oluje smire.
Iako građani sve više uviđaju značaj osiguranja imovine, ipak je i dalje mnogo onih koji nemaju polisu osiguranja, a većina njih računa na pomoć države i lokalne samouprave kao što je to bilo prilikom ranijih vremenskih nepogoda.
Ko uopšte ima pravo na ovakvu pomoć, po kom zakonu se to odlučuje, i da li je to “sigurna para” odnosno da li je država dužna da plati sve što je uništeno, uključujući i štetu na automobilima?
Po Zakonu o obnovi posle elementarne nepogode, elementarnom nepogodom se smatra događaj koji prouzrokuje priroda ili čovek kojim se prekida normalno odvijanje života u meri koja prevazilazi redovnu sposobnost pojedinca i lokalne zajednice da se oporave bez pomoći države. Brojkama, to se meri materijalnom štetom koja je veća od 10% budžeta jedinice lokalne samouprave. Kada Vlada proglasi elementarnu nepogodu, tada lokalne samouprave pozivaju građane da prijave štetu – dakle, nema svrhe da zovete lokalne institucije niti da prijavljujete štetu dok oni ne raspišu javni poziv.
Komisije za procenu štete rade na lokalnom nivou, a zatim njihovu procenu verifikuje Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima. I tek ako se ne ustanove nikakve nepravilnosti u procenu, utvrđuje se pravo na državnu pomoć.
Ko ima prioritet i šta se nadoknađuje?
Prema Članu 8 ovog Zakona, u redosledu rešavanja zahteva i dodele pomoći prednost imaju građani sa invaliditetom, odnosno u čijem je porodičnom domaćinstvu lice sa invaliditetom ili lice ozbiljno narušenog zdravlja, samohrani roditelji, građani u čijem je domaćinstvu jedno ili više dece, korisnici socijalne pomoći, penzioneri, žene i nezaposleni.
Pomoć se dobija za oštećene ili uništene stvari koje su neophodne za zadovoljenje osnovnih životnih potreba (primera radi, krov nad glavom) – ovo je verovatan razlog što država ne nadoknađuje štete izazvane na automobilima. Takođe, mora postojati dokaz da su oštećene/uništene stvari čuvane „sa pažnjom i na propisan način kao i da su preduzete sve mere radi smanjenja rizika od elementarne i druge nepogode“, mada se u Zakonu ovo dalje ne precizira.
Pomoć može biti u vidu isplate određenog novčanog iznosa ili davanju određenih materijalnih dobara, bespovratno ili sa obavezom vraćanja, ili u vidu usluga.
A šta je sa preduzećima oštećenim olujom?
Isti ovaj Zakon propisuje da Vlada može da odluči o pomoći i privrednim subjektima koji su pretrpeli materijalnu štetu usled elementarne nepogode, a u Članu 28 navodi i pod kojim uslovima: ako su oštećene stvari, ako su preduzete sve „neophodne i propisane mere zaštite u cilju smanjenja rizika od elementarne nepogode“, ako obim štete ugrožava dalji opstanak privrednog subjekta, ali i „ako je šteta nastala od rizika koji ne osiguravaju subjekti koji se bave osiguranjem imovine“. Dakle, ako imate firmu u koju ste uložili veliki novac, a niste kupili i polisu osiguranja, za štete koje se dogode a koje su mogle da se osiguraju – od države ne bi trebalo da očekujete nadoknadu.
Koliko košta polisa osiguranja stana za građane?
Najjednostavniji, a pokazuje se zasad i najjeftiniji način da se nadoknade štete koje bi izazvale vremenske nepogode jeste polisa osiguranja imovine. Cena polise je u proseku po jedan evro godišnje po kvadratu stana, što znači da je za stan od 60 kvadrata ukupno oko 60 evra godišnje – ili oko 5 evra mesečno. Za to ulaganje, u slučaju da vam oluja napravi štetu na stanu, dobijate finansijsko pokriće kojim možete da popravite ono što je polomljeno ili uništeno. Proces prijavljivanja štete je takav da može da se prijavi čim se šteta dogodi, direktno osiguravajućoj kući u kojoj ste kupili polisu, preko Korisničkog centra, preko sajta, odlaskom u poslovnicu a neke kompanije imaju i mogućnost da to učinite i preko viber poruke. Od momenta kada predate kompletnu dokumentaciju do isplate štete ne bi smelo da prođe više od 14 dana.
S obzirom na sve učestalije štete, mnogi će ubrzo shvatiti da je vreme da preuzmu odgovornost i osiguraju imovinu, umesto da misle „neće mene“ pa ako se šteta ipak dogodi – da čekaju na državnu pomoć za koju se unapred i ne zna da li će njome biti obuhvaćeni.
