Kako osigurati gubitke zbog zastoja na granicama?
Septembar 2015. Kolike je gubitke po srpsku i hrvatsku privredu napravio zastoj na granici od gotovo nedelju dana, i da li je jedina šteta zbog robe u teretnim kamionima koja se u međuvremenu pokvarila? Da li su vlasnici firmi koje su zbog toga imale zastoj u poslovanju mogli da se obezbede od finansijskih gubitaka, i na šta su se sve ti gubici odnosili?
Prema izjavama srpskih zvaničnika, gubici srpskih privrednika zbog ovog zastoja bili su veći od 30 miliona evra, a samo jedan hrvatski preduzetnik izjavio je medijima da je imao gubitak od oko tri miliona evra jer mu je na granici stajalo 10.000 tona robe.
Dok s jedne strane privrednici gube ukoliko je roba koju transportuju kvarljiva, veći je gubitak prekid poslovanja zbog kašnjenja robe, naročito ako je firma samo jedna karika u dugačkom lancu snabdevanja: hrvatska kompanija Kraš objavila je da joj preti plaćanje penala upravo zbog kašnjenja u isporuci robe, a spisak rizika mogao bi da bude prilično dugačak.
Osiguranje robe u transportu podrazumeva osiguranje od propadanja, oštećenja ili gubitaka na samoj robi, tokom transporta ili u magacinima proizvođača ili dobavljača. Kritične situacije na granicama mogle bi u budućnosti da podignu cenu te polise osiguranja (naročito za kvarljivu robu), što bi podiglo cenu transporta a u krajnjem ishodu i cenu same robe. Međutim, ukupni troškovi koje ovakve situacije izazivaju neuporedivo su veći, a njih u svetu pokriva vrsta osiguranja koja se zove „osiguranje lanca snabdevanja“.
Osiguranje lanca snabdevanja pokriva gubitke koje bi kompanija pretrpela ukoliko tokom transporta robe od proizvođača preko veleprodavca do krajnjeg kupca dođe do zastoja, bilo zbog elementarnih nepogoda, štrajkova, pandemija, pa i rizika od zatvaranja graničnih prelaza odnosno od političkih rizika.
Ovakve polise pokrivaju i oštećenje robe (u transportu ili u magacinima) ali i finansijske gubitke zbog prekida poslovanja ukoliko, na primer, radnici ne mogu da dođu na posao, ili se dogodi štrajk carinika ili zaposlenih na aerodromu ukoliko se roba transportuje avionom.
Primera radi, proizvođač auto delova ima obavezu da u određenom roku isporuči robu proizvođaču automobila, koji pak ima obaveze vezane rokovima prema naručiocima automobila u inostranstvu. Ukoliko bilo ko u ovom lancu zastane, svi su u gubicima: ne samo da se roba ne može naplatiti, pa se ne mogu ni platiti radnici, već je često neophodno i platiti penale zbog kašnjenja ili neisporuke.
Prema našim saznanjima, u Srbiji ovakva vrsta osiguranja ne postoji: osiguravajuće kuće koje smo kontaktirali rekle su nam da ga nemaju, ili bar nemaju samostalno već je u okviru osiguranja robe u transportu (rizik od toga da se nešto dogodi robi koja se transportuje). Takođe nam je rečeno da su ratni i politički rizici isključeni iz osiguranja.
U svetu su ovakvi rizici odavno poznati osiguravačima, koji se sve više bave osmišljavanjem što sveobuhvatnijih proizvoda kojima bi se kompanije zaštitile.
Kompanije obično imaju mnogo dobavljača, a osiguranje pokriva i štete koje prouzrokuje direktni dobavljač, ali i oni iz „drugog“ i „trećeg“ reda: jedna studija Business Continuity Institute pokazala je da oko 60 odsto šteta dolazi od direktnih, a ostatak od ostalih dobavljača. Kada prave polise osiguranja, kompanije u njima mogu navesti čak i imena dobavljača – ako neko od njih iz bilo kog razloga ne isporuči robu, osiguranje pokriva tako nastalu štetu.
Među kompanijama koje imaju ovakve sveobuhvatne polise najviše je onih iz sektora visoke tehnologije, farmaceutske industrije, građevine, energetike, jer su ove industrije veoma zavisne od svog lanca nabavke.
Ključnu ulogu u odabiru osiguranja igraju tzv. risk menadžeri u kompanijama, koji treba dobro da poznaju proces snabdevanja i da što detaljnije procene moguće rizike. Tu je bitno obratiti pažnju i na političku situaciju u zemljama iz kojih se roba nabavlja, ali i njiohove poslovne navike – koliko su odgovorni u poslu.
Prema pisanju poznatog hrvatskog portala www.osiguranje.hr , tamošnje kompanije dugo su se borile da zadrže kupce i održe percepciju brendova na srpskom tržištu, a ovo je bio rizik da izgube tržište preko noći: stručnjak Ekonomskog instituta u Zagrebu Željko Lovrinčević upozorio je da postoji opasnost po velike kompanije poput Agrokora, Atlantic Grupe, Kraša da im se ospu kupci u Srbiji, koji mogu otići ka drugim proizvođačima. On za ovaj portal kaže kako bi hrvatskim kompanijama svako političko zaoštravanje moglo doneti nepotrebne troškove jer bi sredstva, umesto u poboljšanje proizvoda, morali da ulažu u afirmativne kampanje.
