Bože, kakvo zamazano ogledalo, ne mogu ni lice da ti vidim kako treba. Mada realno, ni kod mene u kupatilu nije bolje, još je i isprskano pastom za zube. Planirao sam da ga očistim pošto je trebalo da dođe kod mene u subotu, al’ sad i ne moram.
Ona ionako misli da sam svinja – nije mi rekla, ali joj vidim po izrazu lica. Kad zastane na vratima nekoliko sekundi i neupadljivo prođe pogledom preko… prašine koju nisam obrisao, sobnih papuča ćušnutih ispod veš mašine, vrata od plakara kojima je otpala šarka prošle godine…
Još ako nisam obrijan milimetar ispod kože… ili ako sam stavio pola bočice parfema na sebe. Kod nje je sve cakum-pakum. Nekako – klizi… diskretno, nonšalantno, bez mnogo reči i bez pompe. A ja k’o kromanjonac – nit’ umem da jedem sitnim zalogajima, nit’ umem da govorim tiho… a o hrkanju da ne pričam.
Ma jok, nikad mi ništa nije prigovorila, al’ vidim ja i sam, nisam glup. Doduše, za nju i jesam, malo. Nekako mi teško da joj pariram u priči. I tebi je, garant – ona tako lepo sklapa rečenice, i koristi reči kojih se ti i ja nikad ne bismo setili… k’o da gledam televizor. Pa nisam neobrazovan, naprotiv, al’ kad progovorim pred njom, imam osećaj kao da sam rekao „me-e-e-e“.
Kad sam je prvi put pitao šta traži sa mnom, šlogirala se… „Je l ti to hoćeš da me otkačiš, pa ne znaš kako da mi kažeš?“ A posle – obično krene da mi objašnjava da joj se dopada moj nos, da obožava moje crteže, da imam lepe jagodice na prstima. Vidim da se za slamku hvata, al’ želim da joj verujem. A kad joj polukenjkavo prigovorim kako će „ionako otići kad sretne nekog ko joj više priliči“, stavi mi one mirisne dlanove na lice i govori da me voli, i da se – gle kako mi prija ta patetika – jedino sa mnom oseća celom.
Realno, vidimo mi oboje, nego se pravimo ludi. Ako sam već tako divan kao što priča, zašto me onda ne upozna sa prijateljicama? Zašto me ne pozove kad ide da prima te neke svoje nagrade i diplome, za te njene naučne radove? Zašto ne sedi sa mnom na svim tim njenim fensi mestima – kad zna da mogu i da platim, i da umem da se skockam – nego više voli da budemo „kod kuće“? A vidim da joj prija – kad se negde uveče slučajno sretnemo – i to što je oko mene uvek puno žena, i što znam da udelim komplimente, i da odrecitujem Prevera pred punom kafanom, i da otplačem Jesenjina pred fajront i vratim goste na još jednu turu… Posle mi, doduše, kaže, kao kroz šalu, da sam pozer i da to radim jer volim publiku, a ja – zbog nje…
Šta znam, mislio sam da se navikla na tu našu igricu – ja „provociram“, a ona me „teši“: napravim neku klopu za nju, ona ne pojede sve, ja onda govorim „znam, ne sviđa ti se, a ja sam samo zbog tebe“, onda me ona ubeđuje kako je božanstveno, a ja nastavljam još malo da bedačim kako se „tako trudim, ali uvek pogrešim“… pa šta, tako je najlakše oborim na krevet.
Doduše, izgleda da sam poslednji put malo preterao… napisao sam joj poruku, nešto kao: „previše mi je stalo do toga da ostavim utisak na tebe… kao da sam istovremeno i zadivljen i uplašen… čini mi se da gubim sebe… plašim se, užasno se plašim, hteo bih da te impresioniram, a uvek pogrešim… mislim da te nisam vredan“.
Šta blesiš u to ogledalo? Peri ruke i pali, čeka te za stolom. I nemoj mnogo da se zanosiš, smotala te samo da se odmori od mene… otkačiće te kad skapira da si joj i ti do kolena. Ili kad konačno nađe nekog ravnog sebi.
Al’računam, u međuvremenu će da mi se vrati još jednom?!
