Na globalnom nivou sve češće se govori o rastućem jazu između veličine rizika sa kojima se kompanije suočavaju i njihove spremnosti da te rizike finansijski pokriju. Dok se održivost i ESG principi narativno nalaze visoko na listi korporativnih prioriteta, ostaje pitanje koliko su poslovni sistemi zaista otporni kada dođe do ozbiljnog poremećaja. U globalnom kontekstu, rizici rastu brže od adaptacije kompanija, i tu se upravo otvara tema osiguranja kao jednog od ključnih elemenata održivosti.
Globalni kontekst: zašto nastaje protection gap
Poslednjih godina klimatski, geopolitički, tehnološki i operativni rizici postali su međusobno povezani i sve manje predvidivi. Rizik više nije linearan, istorijski podaci sve slabije predviđaju budućnost, a kapital kompanija ne raste istim tempom kao njihova izloženost rizicima. U takvom okruženju nastaje tzv. protection gap koji predstavlja razliku između ekonomskih gubitaka i nivoa osiguranih rizika.
Istovremeno, mnoge kompanije snažno promovišu ESG ciljeve, ali finansijska zaštita često ostaje u drugom planu. Proklamovani ESG principi retko su praćeni ulaganjima u otpornost i transfer rizika. U praksi, izostanak velikih poremećaja često se pogrešno tumači kao odsustvo rizika. Upravo zato osiguranje postaje svojevrsni indikator realnosti koji pokazuje rane signale sistemskih problema: kada osiguravači povećavaju premije osiguranja, uvode nove vrste pokrića ili ih delimično ograničavaju, to je signal da je rizik objektivno porastao.
Gde su kompanije u Srbiji?
Tržište osiguranja u Srbiji beleži rast, ali i dalje dominiraju tradicionalna neživotna osiguranja, poput osiguranja motornih vozila i imovinskih osiguranja. To pokazuje da svest o potrebi zaštite postoji, ali i da je pristup često reaktivan, a ne strateški.
U praksi se često uočavaju isti obrasci: imovina je nedovoljno osigurana zbog inflacije i rasta troškova likvidacije šteta, fokus je na obaveznim pokrićima, dok osiguranja prekida poslovanja, sajber rizika i poremećaja u lancima snabdevanja ostaju nedovoljno zastupljena. ESG strategije često nisu povezane sa finansijskim instrumentima zaštite, pa se kompanije oslanjaju na internu otpornost bez adekvatnog finansijskog rezervnog rešenja, ili zaštitne mere.
Razlozi za to su višestruki: osiguranje se često posmatra kao trošak, a ne kao kapitalna zaštita, prisutan je kratkoročni finansijski fokus, a relativno mali broj katastrofalnih događaja u regionu stvara osećaj sigurnosti.
Najranjiviji sektori privrede
Najugroženiji sektori nisu nužno najslabiji, već su to i oni sa visokom koncentracijom kapitala ili izraženom zavisnošću od infrastrukture i globalnih tokova. Industrija i proizvodnja, kao značajan deo domaće ekonomije, suočavaju se sa prekidima u lancima snabdevanja, rastom cena energije i tehnološkim kvarovima. Iako je imovina većinom osigurana, pokriće za prekid poslovanja često nije adekvatno, što povećava finansijski rizik. Javljaju se i novi izazovi u vezi sa uvođenjem nacionalnog poreza na emisije ugljen-dioksida (CBAM) za deo subjekata industrijske proizvodnje koja je duboko integrisana u EU lance snabdevanja. S obzirom na energetski miks koji i dalje ima visok intenzitet CO2, raste potreba za proaktivnom i suštinskom, a ne samo retoričkom ESG strategijom, pri čemu se očekuje da osiguranje bude ključni kanal za njenu implementaciju i ublažavanje dodatnih troškova. Poljoprivreda i prehrambena industrija posebno su izložene klimatskim promenama, i to sušama, poplavama i nepredvidivim prinosima, dok je nivo osiguranja meren iznosom premije osiguranja, i dalje nizak. Energetika i infrastruktura nose sistemske rizike jer svaki poremećaj ima domino efekat na ostatak privrede. IT sektor, iako brže raste od nivoa sajber osiguranja, suočava se sa pretnjama za koje tržište osiguranja još nije dovoljno razvijeno.
Građevinarstvo i logistika takođe trpe kombinaciju klimatskih, finansijskih i geopolitičkih rizika, što dodatno naglašava potrebu za širim i sofisticiranijim osiguravajućim rešenjima.
Klimatske promene menjaju logiku osiguranja
Osiguravači već nekoliko godina značajno menjaju metodologiju procene rizika. Umesto oslanjanja na istorijske podatke, sve više se koriste forward-looking modeli, satelitski podaci i klimatske simulacije. Rizik se procenjuje na nivou konkretne lokacije, što znači da dve fabrike u istom gradu mogu imati potpuno različite uslove osiguranja. Takođe, fokus se stavlja na prevenciju rizika i dinamičko određivanje cena posebno u zavisnosti od inflacije i učestalosti nastanka šteta.
Sve veću pažnju dobijaju proizvodi poput osiguranja prekida poslovanja, pokrića za poremećaje u lancima snabdevanja, indeksnih i parametrijskih osiguranja, kao i rešenja koja nagrađuju ulaganje u preventivu i zaštitu.
Trend je jasan: osiguranje prelazi iz uloge pasivne nadoknade štete u aktivni instrument upravljanja rizikom, sa strukturom proizvoda koji se menjaju paralelno sa klimatskim promenama.
Zdravlje zaposlenih: benefit ili strategija?
Iako se u ESG strategijama zdravlje zaposlenih često navodi kao benefit, sve više kompanija ulaganje u očuvanje zdravlja zaposlenih posmatra kao stratešku investiciju. Budući da zdravstveni rizici direktno utiču na produktivnost, kontinuitet rada i troškove poslovanja, privatno zdravstveno osiguranje, osiguranje dugotrajnog bolovanja i programi mentalnog zdravlja postaju alati za upravljanje operativnim rizikom, a ne samo HR pogodnosti.
Ako ulaganje u dopunsku zdravstvenu zaštitu zaposlenih ostane na nivou benefita, trošak je siguran, a povrat neizvestan. Kada se ono integriše u risk management okvir i širi model upravljanja, povrat postaje merljiv kroz stabilniji učinak i nižu fluktuaciju zaposlenih.
ESG kao underwriting kriterijum
Sa razvojem i implementacijom ESG regulative, osiguravači će uvoditi dodatne kriterijume prilikom prihvatanja rizika. Kompanije sa jasnim tranzicionim planovima i razvijenim ESG strategijama mogu imati povoljniju procenu rizika, šira pokrića i stabilnije uslove prilikom obnove osiguranja. Ovo ne bi bio direktan „popust za ESG“, već rezultat nižeg procenjenog rizika.
Za međunarodne grupacije poput Vienna Insurance Group, čija je članica Wiener Städtische osiguranje, ESG smernice postaju deo strateškog okvira, uključujući pažljiviji odnos prema industrijama sa visokim emisijama i veću pažnju upravljanju reputacionim rizicima.
Budućnost uključivanja ESG principa i održivosti u strategiju poslovanja
Najveća ranjivost kompanija u Srbiji nije samo rast rizika, već raskorak između sofisticiranosti poslovnih modela i nivoa njihove finansijske zaštite. Kompanije modernizuju procese i digitalizuju poslovanje, ali često ne modernizuju programe upravljanja rizikom istim tempom.
Povezivanje ESG principa, risk management principa i osiguranja u jedinstveni okvir omogućiće sistemsku zaštitu vrednosti kompanije. Trend koji će najviše oblikovati održivo poslovanje jeste integracija klimatskog rizika u cenu kapitala i osiguranja. To znači da će kvalitet upravljanja rizikom direktno uticati na troškove poslovanja, dostupnost finansiranja i konkurentnost.
U tom kontekstu, osiguranje više nije samo zaštita od štete već strateški alat za očuvanje kontinuiteta, stabilnosti bilansa i dugoročne održivosti. Održivost bez adekvatne finansijske zaštite rizika lako može ostati samo dobra reputaciona priča, ali ne i održiva poslovna strategija.
FOTO: Miša Obradović
