Dragan Filipović, predsednik IO Generali osiguranja Srbija: Osigurajte se dok nema štete

**Intervju je preuzet u celini sa Nova Ekonomija

Oluje, koje su u tri navrata pogodile Srbiju, nanele su ukupnu štetu od više stotina miliona evra, što direktno što indirektno. Većina tih šteta nažalost neće biti nadoknađena od osiguravajućih društava, zbog malog obuhvata osiguranja

„Da se kupovinom osiguranja ’priziva nesreća’, razmišljanje je iz srednjeg veka. Ne sme da postoji sujeverje kad je reč o osiguranju, jer ono ne može ni da izazove ni da spreči nesrećni ili štetni događaj, već služi da obezbedi finansijsku sigurnost ili nadoknadi finansijski gubitak ako se nevolja već desi. Dakle, tu postoji samo odgovornost svakog od nas – da delujemo preventivno i da sebe i porodicu poštedimo finansijskih gubitaka. A opet, meni se čini da je i dalje najzastupljenija ’polisa’ pogled u nebo, i rečenica ’samo da mene zaobiđe’“, kaže za Novu ekonomiju Dragan Filipović, predsednik IO Generali osiguranja Srbija.

 Ovog leta suočili smo se sa sasvim novim fenomenom klimatskih promena koje su pogodile i Srbiju. Da li postoje neke procene o štetama i o tome koliko ih je osigurano?

Oluje koje su u tri navrata pogodile Srbiju nanele su ukupnu štetu od više stotina miliona evra, što direktno što indirektno. Većina tih šteta nažalost neće biti nadoknađena od osiguravajućih društava, zbog malog obuhvata osiguranja. Poljoprivrednih površina je osigurano svega oko 25 odsto, a procenat osiguranih domaćinstava je između 15 i 20 odsto. Rekao bih da ovde i dalje vladaju predrasude da je osiguranje imovine skupo, nepotrebno, i da „neće mene“.

A evo o kojim se iznosima radi: osiguranje kuće ili stana je oko jedan evro po kvadratu godišnje, što je za stan od 50 kvadrata ukupno 50 evra, i to na rate. Dakle, oko 4 evra mesečno, a dobija se pokriće za štete u vrednosti do 25.000 evra. U poljoprivredi smo izračunali da je za njivu cena polise između dva i četiri odsto od ukupno uloženih sredstava. I sad, zamislite da ulažete u đubrivo, seme, gorivo, radnike, a ne dodate tih par posto da sve to zaštitite od finansijskog gubitka.

Pa tolika vrednost se raspe prilikom transporta od njive do kuće, dok „trucka“ traktor! A na stranu to što za osiguranje poljoprivrede država daje subvencije od 40 do 70 odsto, a neke lokalne samouprave dodaju razliku do punog iznosa, pa u pojedinim mestima polisa praktično i ne treba da se plati. Obuhvat je i dalje nizak, iako bi, figurativno rečeno, ispred osiguravajućih kuća trebalo da budu redovi.

 Sudeći po brojkama koje ste naveli, interesovanje se povećalo od velikih poplava 2014. godine. Da li interesovanje raste sa povećanjem opasnosti?

Najveći pikovi u odnosu na redovno interesovanje su onda kad se desi nešto poput te poplave, sve ostale nepogode skoro da nisu izazvale nikakve promene – ravna linija s malim rastom. Ti pikovi ne traju duže od tri meseca, ljudi kratko pamte.

Ili kažu, ionako će država da mi plati štetu?

Baš to je pogrešna poruka koja je tada poslata stanovništvu. Ja sam lično obilazio naše osiguranike i razgovarao sa njima. Tada je od poplave bilo osigurano dva do pet odsto ljudi i te štete je pokrilo osiguranje. Generali osiguranje Srbija je tada više novca dalo kroz pomoć nego kroz isplatu šteta po polisama. Kad sam pitao ljude da li će ih to podstaći da se osiguraju, mnogi su mi odgovorili: a zašto bismo plaćali kad će nam država pomoći? Ja kažem, pa to neće tako stalno, a oni mi odgovaraju: ko kaže da neće?!

 Kako sada popraviti takvu percepciju?

Mi kao industrija bi trebalo da transparentnije objašnjavamo ulogu i značaj osiguranja i dodatno da potenciramo činjenicu da ono nije skupo. S druge strane, država bi mogla da kaže da je glavno rešenje za nadoknadu štete osiguranje i da su osiguravajuće kuće zapravo prava adresa kojoj treba da se obratite – kada imate polisu osiguranja, šteta po zakonu mora da vam bude isplaćena i to je najsigurniji način da ne ostanete bez krova nad glavom.

 Prognoze na globalnom nivou pokazuju da se očekuje sve više elementarnih nepogoda i da će štete biti sve veće. Hoće li osiguravači uspeti da pokriju te štete, ili će morati da pribegnu povećanju cena?

Mi imamo kvalitetne ugovore o reosiguranju – to su ugovori sa kompanijama kod kojih se osiguravači osiguravaju da bi mogli da isplate velike štete. Istovremeno, mi i osiguranicima sugerišemo kakvu preventivu mogu da preduzmu – i dalje postoje, na primer, kuće pored reka koje nemaju zaštitne bedeme i izloženije su riziku. Što je bolja zaštita koju sami obezbede, to je manja potencijalna šteta, pa time i cena polise.

Što se tarifa tiče, mi radimo analize na petogodišnjem nivou pa na osnovu proseka šteta u prethodnih pet godina i verovatnoće štetnih događaja u budućnosti pravimo tarifu za sledeću godinu. Sada se, na primer, susrećemo sa povećanjem cene građevinskog materijala, delova za automobile, medicinskih usluga i mi te odštetne zahteve isplaćujemo, ali ne možemo proporcionalno da podižemo cene prema klijentima.

Moramo da vodimo računa i o standardu ljudi, i o njihovom budućem poslovanju. Najzad, naš proizvod nije takav da se ljudi ujutru probude i kažu, što bih voleo da imam još jednu polisu… Zato moramo da budemo posebno obazrivi kad je poskupljenje u pitanju.

 Da li je izvodljivo da se uvedu jedinstvene polise osiguranja od elementarnih nepogoda i da one postanu obavezne za sve građane?

To bi bilo korisno, ali ni mnogo naprednije zemlje od nas nisu u tome uspele. U elementarne nepogode spadaju zemljotres, požar, poplava, oluja, grad, ali one ne mogu da budu svuda zastupljene u meri koja bi zahtevala obavezno osiguranje. Kako biste nekog ko živi na osmom spratu naterali da se osigura od poplave?

Rešenje je možda u tome da u zonama koje su podložne poplavama bude obavezno osiguranje od poplave, i tako pojedinačno po rizicima, a ne sve u paketu. Drugo je pitanje, čime usloviti plaćanje? Moralo bi da se pribegne kaznama ili penalima, ili da se plaća uz porez na imovinu. Verujem da rešenje postoji i da će se uskoro pronaći.

 Mogu li osiguravajuće kompanije da utiču na usporavanje klimatskih promena?

Generali grupa je još od 2020. godine članica Net-Zero alijanse, i obavezala se da će do 2050. godine da obezbedi nultu emisiju CO2, to jest da do tada u svom portfoliju nećemo imati nijednog klijenta koji zagađuje životnu sredinu – niti da ih osiguravamo, niti da investiramo u one koji se bave prljavim tehnologijama. Tako dug period je potreban jer svakoj velikoj kompaniji – poput državnih elektroprivreda – treba bar 10 do 15 godina da proizvodnju prilagodi zelenim standardima.

Mi ćemo od 2025. do 2035. sa svim svojim klijentima ili ući u taj proces, ili raskinuti ugovore o osiguranju. Ovo ima širi pozitivan efekat: gde god pokrenemo ovakve aktivnosti, priključuju nam se i konkurenti jer ne žele da ostanu u negativnom kontekstu. Tako se dobija jedna veća snaga koja podstiče klijente da prihvataju, pa i da traže takve uslove.

 Da li to „radi“ i u Srbiji?

U Srbiji smo prošle godine doneli odluku da počnemo da primenjujemo načela Generali grupe i razgovarali smo sa EPS-om o tome koliko brzo može da restrukturira svoj proizvodni proces tako da dođe do nultog zagađenja. Pošto nismo dobili odgovor da to može da se realizuje u bliskoj budućnosti, posle 10 godina smo prestali da osiguravamo EPS.

Razlika između Srbije i zapadnih zemalja je u tome što, kada se jedan osiguravač povuče iz posla sa zagađivačima, ostali krenu za njim, a ovde onaj ko se povuče bukvalno ostavlja prazan prostor ostalima. Mi hoćemo i u Srbiji da promovišemo standarde kojih se pridržavamo u svetu, jer tek tada znamo da smo dali svoj doprinos očuvanju planete.

 Ne plašite se da izgubite tržište?

Meni je hrabrija ova odluka, nego da se bavimo profitom i rezultatom. Suština održivog poslovanja je da sve kompanije imaju u delu svojih odluka uticaj na buduće generacije. Menadžment treba to da ima u vidu, jer će u budućnosti moći da zapošljava mlade i pametne ljude koji žele dobro za planetu. I sad, izgubiće deo tržišta? Pa evo, ja biram da izgubim deo tržišta ali da budem značajan učesnik u doprinosu održivosti.

 Sa napretkom tehnologije, sve veća opasnost su i sajber rizici.  Da li nagli razvoj tehnologije znači napredak čovečanstva, ili ga vodi ka samouništenju?

Napredak je, ako se koristi u pozitivne svrhe. Svako revolucionarno dostignuće u početku izaziva strah. Tako je bilo i sa strujom. Osnivač fabrike automobila Ford svojevremeno je rekao: „Da sam slušao druge, i danas bismo se vozili kočijama koje vuku konji.“ S druge strane, sajber kriminal je opasnost sa velikom snagom: 86 odsto velikih i srednjih kompanija na svetu je dosad imalo bar jedan sajber napad, po jedan se dogodi na svakih 39 sekundi, godišnje štete su dva triliona dolara, a kad bi sajber kriminal bio država za sebe – bio bi treća ekonomija sveta, iza Amerike i Kine.

Mi smo pokrenuli sajber osiguranje u partnerstvu sa ComTrade-om – oni daju know-how a mi preuzimamo rizik ugovaranja polise. Ovo partnerstvo podrazumeva da ćemo kod naših klijenata najpre uraditi dijagnozu kako bismo otkrili gde je sistem ranjiv, zatim dajemo preporuku šta treba da urade u smislu preventive, i najzad kako da nadoknade štetu ako se dogodi.

 Nove tehnologije donose i nove dileme osiguravačima. Kako će se, na primer, osiguravati samohodni automobili kad je reč o štetama nanetim trećem licu u slučaju udesa?

Prema informacijama kojima se za sada raspolaže, proizvođač bi trebalo da ima svog osiguravača koji bi preuzimao sve štete i posledice koje nastanu nakon udesa, mada je tu mogućnost udesa smanjena na minimum. Vlasnik automobila ne bi imao odgovornost za to. Ali i bez toga, veliki proizvođači iz Nemačke, Francuske, Italije već žele da naprave dogovor sa osiguravačima da osiguranje bude odmah uključeno u cenu automobila, i da kupac ne mora time da se bavi.

Tu postoji samo dilema da li kupcu vozila sme da se ne dozvoli da sam bira osiguranje, već da mora da kupi auto sa unapred određenim osiguravačem. Kod samohodnih automobila, to je sigurno jedina opcija.

 Da li osiguravači mogu već sada da koriste veštačku inteligenciju u svom poslovanju, i da li je to potencijalna opasnost po zaposlene? 

Ako se dobro i odgovorno koristi, veštačka inteligencija donosi velike prednosti poslovanju, jer brzo može da obradi veliku količinu podataka. U osiguranju se na primer već donekle koristi za obradu i isplatu šteta, prevare u osiguranju, praćenje i analizu rizika, predviđanja, preventivu, davanja najbolje sledeće ponude klijentu, u marketinškim istraživanjima i analizama, tržišnoj promociji, unapređenju korisničkog iskustva, itd.

Mi već četiri godine u Srbiji koristimo robote za određene repetitivne poslove, a ljude koji su ih radili smo preusmerili na kreativnije poslove i procese – oni nisu postali višak. Našeg robota zovemo Radiša – dobije zadatak i ne greši. Ali on ne može da zameni sve radne procese. Ja sam izraziti pristalica da AI doprinosi ubrzanju procesa, ali nikako da zameni ljude u potpunosti.

Na primer, robot nikad neće moći da zameni prodavca jer prodaja zahteva ljudski pristup. Naš budući agent prodaje imaće sva neophodna digitalna sredstva koja će mu pomoći da razgovara sa kupcem, ali će da priča on a ne digitalni pomoćnik. Ljudski pristup će zauvek ostati osnova u građenju odnosa u našoj industriji, ali uz pomoć digitalnih alata koji će ih podržati, poboljšanjem korisničkog iskustva i jednostavnijim i bržim procesima.

 Kada biste imali mogućnost da pogledate u budućnost, kako biste videli osiguranje za, recimo, 50 godina?

Zamišljam da će deca čim se rode imati obezbeđene sve polise osiguranja koje im mogu biti potrebne u životu, i da uopšte nemaju dilemu šta da biraju jednog dana. Da svaki čovek na svetu bude osiguran od svega. Da insureTech kompanije budu u simbiozi sa tradicionalnim osiguravajućim društvima kako bi pružili što moderniju i bržu uslugu. Tako bi i države imale manje opterećenje u brizi o svojim građanima.