Piše: Novčanik
***Tekst je prvobitno objavljen u elektronskoj publikaciji BeRiskProtected „Automobili i motocikli. Finansiranje i osiguranje. Nova mobilnost.“
Kada kupujemo automobil, najčešće gledamo njegovu cenu i eventualnu ratu kredita. Međutim, stvarni trošak posedovanja vozila čini mnogo više stavki koje pojedinačno možda ne deluju veliko, ali zajedno mogu ozbiljno da opterete kućni budžet.
Uzmimo kao primer benzinski automobil vredan 26.000 evra, kojim se prelazi 1.000 kilometara mesečno. Uz prosečnu potrošnju od devet litara na 100 kilometara i cenu benzina od oko 205 dinara po litru, samo gorivo košta približno 18.450 dinara mesečno, odnosno 221.400 dinara godišnje
Registracija, tehnički pregled i redovan servis u ovom primeru iznose oko 51.000 dinara godišnje, odnosno 4.250 dinara mesečno. Ako za kasko osiguranje, koje banka može zahtevati prilikom kupovine vozila na kredit i koje može uključivati pokriće od krađe, izdvajamo još 60.000 dinara godišnje, mesečni trošak raste za dodatnih 5.000 dinara.
Tu su i gume. Ako set košta 32.000 dinara i traje četiri godine, uz oko 8.000 dinara godišnje za montažu i balansiranje, prosečan mesečni trošak iznosi približno 1.333 dinara. Parking, pranje, putarine i drugi manji izdaci dodaju još najmanje 7.000 dinara mesečno, pod pretpostavkom da se ne plaća garaža.
Ukupan tekući trošak tako dostiže oko 36.033 dinara mesečno — bez rate kredita, većih kvarova i nepredviđenih popravki.
Ako je automobil kupljen na kredit uz učešće od 30 odsto, rok otplate od 71 meseca, NKS od 6,3% i EKS od 7,51%, mesečna rata iznosi oko 36.307 dinara. Ukupan mesečni trošak automobila tada raste na približno 72.340 dinara.
Ako se i učešće finansira potrošačkim kreditom, sa NKS od 9%, EKS od 9,88% i rokom otplate od 71 meseca, dodaje se rata od približno 16.754 dinara. Ukupno mesečno opterećenje tada dostiže oko 89.094 dinara.
Ni to nije puna ekonomska cena. Ako automobil tokom godine izgubi deset odsto vrednosti, imovina vlasnika umanjuje se za dodatnih 2.600 evra, iako taj iznos nije stigao kao račun.
Zato pravo pitanje nije samo: „Mogu li da kupim ovaj automobil?“, već: „Mogu li sebi da priuštim da ga posedujem?“
