Otkako je svetska ekonomska kriza počela da jenjava, ekonomski analitičari sve glasnije govore o novom talasu merdžera i akvizicija (M&A) u osiguranju. Kroz ove aktivnosti, koje su poslednjih godina imale popriličan zastoj na svetskom nivou, osiguravajuće kompanije pronalaze prostor da plasiraju kapital kako bi povećale profit, ali i da taj kapital diversifikuju kako bi bile spremne na nove ekonomske “čeone udare”.
Dok s jedne strane velike multinacionalne kompanije, ili one brzorastuće iz azijskih zemalja, imaju tendenciju da se kroz merdžere i akvizicije šire na nerazvijena tržišta, s druge strane stručnjaci smatraju da će sledeća sezona M&A da se odnosi na integrisanje kompanija na istiom tržištu i to po principu “vertikalne integracije.
Da li bi talas novih akvizicija mogao da se prenese i na Srbiju, i koji bi od ta dva modela bio verovatniji, s obzirom na to da je u poslednjih deset godina u zemlju
već ušao veliki broj stranih kompanija nadajući se velikom rastu tržišta, do kojeg ipak nije došlo?
Trendovi u svetu
Za to što interesovanje kompanija za merdžere i akvizicije dolazi u talasima – odgovorne su promene u poslovnom okruženju, smatraju stručnjaci SwissRe u poslednjem broju kvartalnog časopisa Sigma. Tu spadaju makroekonomski uslovi, promena regulative, dostupnost kapitala, uvođenje novih tehnologija, ekspanzija novih proizvoda, ali i promene navika i želja potrošača. Sve ovo utiče na promenu konkurentskih uslova pa time i na profitabilnost, i zato kompanije aktivnije razmišljaju o preraspodeli sredstava.
Ovi talasi uslovljeni su i “psihologijom ulaganja na berzama”: za vreme krize, akcije jednih kompanija padaju, a druge ih kupuju očekujući rast vrednosti akcija. Neki analitičari čak smatraju da često zavist i oholost – zajedno sa ekonomskim ambijentom – utiču na M&A aktivnosti.
Mnogim kompanijama je poseban izazov akvizicija na stranom tržištu, a to je karakteristično za brzorastuće azijske kompanije koje su nedavno počele da ostvaruju nagli rast, pa žele da rasporede kapital na stabilnijim tržištima i da se šire tamo gde ih ranije nije bilo.
U razvijenim zemljama, pak, tržišta osiguranja su doživela zasićenje poslednjih decenija, pa su kompanije iz tih zemalja kao pogodne za akvizicije prepoznala zemlje BRIK – Brazila, Indije, Kine i Rusije, kao i bivše socijalističke zemlje u kojima su pokrenute decentralizacija i liberalizacija, što podrazumeva otvaranje ka stranim investitorima.
Šta privlači multinacionalne kompanije?
Motivi za širenje multinacionalnih kompanija se baziraju na prihodima, i na troškovima. Motivi bazirani na prihodima su: privlačenje novih izvora tražnje, ulazak na profitabilna tržišta, potencijalna mogućnost monopolske pozicije, prevazilaženje trgovinskih barijera (ukoliko neka zemlja ne dozvoljava uvoz), diversifikacija rizika.
Motivi bazirani na troškovima, tačnije na smanjenju troškova su: ekonomija obima (veći obim proizvodnje podrazumeva nižu cenu po jedinici), korišćenje resursa zemlje u koju se dolazi (zemljište, zaposleni, sirovine…), korišćenje tehnologije, korišćenje sopstvene valute u slučaju valutnih oscilacija u zemlji u koju dolaze (npr, prilikom izgradnje fabrike).
Istraživanje revizorske kuće PriceWaterhouseCoopers na 125 svetskih top menadžera koji su od 2006. do 2010. širili poslovanje u druge zemlje, pokazalo je da su razlozi za te aktivnosti: povećanje prihoda, bolja tržišna pozicija i pristup novim tržištima (76%); pristup novim proizvodima (54%); povećanje tržišnog udela (74%); pristup novim tehnologijama (26%).
Kad je reč o osiguranju, tržišta razvijenih zemalja se već duže vreme smatraju zasićenim, pa velike osiguravajuće kuće traže nova prvenstveno u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama. Kupovinom lokalne kompanije, dobijaju prostor bez ozbiljne konkurencije, nezasićeno tržište, ali i kanale prodaje kroz koje plasiraju ponudu bogatiju od dotadašnje – dodajući lokalnim proizvodima sopstvene.
Osim toga, osiguravajuće kuće često prate svoje klijente – velike korporacije koje ulaze na nova tržišta, najpre da bi brinule o bezbednosti poslovanja svojih klijenata, a zatim se njihova aktivnost širi i na lokalnu zajednicu.
U osiguranju, glavni parametric na osnovu kojih se procenjuje da li na nekom tržištu ima mesta jesu nisko učešće ukupne premije u bruto društvenom proizvodu, i mala premija po glavi stanovnika. Takođe, na manje razvijenim tržištima veće je učešće obaveznih osiguranja u ukupnoj premiji, a procenat učešća životnog osiguranja niži jer je životno osiguranje povezano sa stepenom svesnosti i edukovanosti stanovništva o značaju osiguranja kao institucije.
“Privlačnost” tržišta osiguranja
Mogućnosti poslovanja na novom tržištu procenjuju se na osnovu političkih i ekonomskih faktora. U političke faktore spada odnos zemlje domaćina sa zemljom iz koje multinacionalna kompanija dolazi, odnos potrošača prema proizvodima iz te zemlje, osetljivost na odnose sa zemljama susedima i podložnost ratnom stanju zbog preuzimanja teritorije, pravni sistem, nivo korupcije. Ekonomski faktori podrazumevaju makroekonomski model države za rast BDP, stabilnost valute, visina državnog budžeta, kamate, zaposlenost stanovništva, oslanjanje države na strane kredite, trgovinski balans i deviznu kontrolu.
Brojni strani autori smatraju da se „privlačnost“ tržišta osiguranja ocenjuje na osnovu kvalitativnih, i kvantitativnih pokazatelja. Tako su kvalitativni pokazatelji:
- geoklimatski – podložnost prirodnim katasrofama, uslovi života, osobenosti geografskog položaja, udaljenost od drugih industrijskih centara
- kulturni – uzajamni odnosi unutar društva, pogledi na svet
- urbanistički – ekološka situacija, stanje infrastrukture, privlačnost zemlje za život
- spremnost građana da se osiguraju – nivo finansijske pismenosti, načini za ulaganje sredstava
Kvantitativni pokazatelji su:
- ekonomski – obim investicija, broj preduzeća, privredna orijentacija regiona, tempo rasta BDP, nivo amortizacije osnovnih sredstava, standard, prosečna premija po stanovniku
- demografski – broj stanovnika, starosna struktura, visina prosečne štednje domaćinstava, stopa zaposlenosti, struktura porodice, natalitet
- faktori koji kakaterišu aktivnost osiguranja u regionu – broj konkurentskih kompanija i njihova snaga, odnos domaćih i stranih osiguravajućih kompanija.
Srbija kao zanimljivo tržište?
Po donošenju prethodnog Zakona o osiguranju, 2004, koji se smatrao tranzicionim, i “ozbiljnim korakom na putu ka Evropi”, krenuo je i pojačan dolazak stranih osiguravača u Srbiju: dok je 2004. godine u Srbiji poslovalo čak 40 društava za osiguranje, ubrzo po donošenju Zakona o osiguranuu, već 2005.- posle dve ture zatvaranja društava – ostalo ih je samo 19, od čega je bilo svega četiri strana. Posle deset godina, strana društva (ili ona čiji su osnivači strane kompanije) u ozbiljnoj su većini – čak 16 od ukupno 20.
Iako su došli sa očekivanjem da će se tržište razvijati, istovremeno se i od njih očekivalo da utiču na taj razvoj donoseći nove modele poslovanja. Godine su pokazale da je potrebno pre svega obezbediti povoljne ekonomske uslove kako bi i građani i privreda imali sredstva za kupovinu polisa.
Po pravilu, po otvaranju tržišta u tranzicionim zemljama, pa i u našoj, očekivao se nagli rast osiguranja, jer se tržište smatralo nezasićenim. Parametri za određivanje razvijenosti tržišta bili su na izuzetno niskom nivou: učešće ukupne premije u bruto društvenom proizvodu 2005. godine je bilo oko dva odsto (više nego četiri puta manje od evropskog proseka), a premija po glavi stanovnika bila je svega 55 dolara (čak 45 puta manje od evropskog proseka). Učešće životnog osiguranja u ukupnoj premiji bilo je jedan do dva odsto, što nije ni izdaleka bilo uporedivo sa evropskim zemljama. Danas je učešće ukupne premije u bruto društvenom proizvodu 1,8 odsto, premija po glavi stanovnika je nešto više od 100 dolara. Znatno je poraslo jedino učešće životnog osiguranja u ukupnoj premiji što opet nije znak rasta tržišta, već rasta nivoa svesti stanovništva, koje je počelo da misli i o onom osiguranju na koje ga zakoni ne obavezuju.
Realno, do velikog rasta koji se očekivao nije došlo, pa se tržište osiguranja u Srbiji i dalje smatra nerazvijenim.
Što se dolaska novih stranih kompanija u Srbiju tiče, zasad se samo šuška ko bi mogao da kupi Dunav, najveću domaću osiguravajuću kompaniju. Izvesno je zasad jedino to da će se privatizovati – to je nedavno potvrdio i Dejan Hadžić, viši savetnik u Ministarstvu finansija, rekavši da bi izborom privatizacionog savetnika do kraja godine trebalo da počne proces privatizacije Dunava,i da država namerava da ga obavi u što kraćem roku.
Još nekih promena svakako bi trebalo da bude, ako je suditi po nedavnoj izjavi Đorđa Jevtića, direktora Uprave za nadzor nad finansijskim institucijama u NBS. On je rekao kako očekuje da se u narednih nekoliko godina smanji broj društava za osiguranje, i to na tržišnim osnovama a ne kao “posledica regulatornih mera”, navodeći da se novim Zakonom o osiguranju, donetim pred kraj 2014. godine, fokus supervizije prenosi na obračun i pokriće tehničkih rezervi, što će omogućiti da se prepoznaju slabiji i jači igrači.
Ako bi do ukrupnjavanja tržišta došlo kroz integrisanje kompanija na koje se nalaze jedna ispod druge u vrednosnom lancu, onda bi značilo da bi i Srbiju zakačio M&A talas koji se očekuje u svetu, u kojem “velike ribe jedu male” i koji brojni stručnjaci smatraju najuspešnijim.
